August 9, 2017

Blam 2017 (otvaranje 25. dječjeg festivala, Kotor)

Još uvijek se nisam oporavila od onog momenta kad me Zemlja progutala.. e da bar jeste.

Kao što je većini poznato, otvarala sam 25. kotorski festival pozorišta za djecu. Znači, veliki pritisak i odgovornost jer je ipak velikih 25 godina u pitanju. Moji prijatelji i kolege iz pozorišta su mi onako otvoreno predložili da otvorim festival i ja sam, presrećna, pristala.

Tekst u cjelini sam, zbog raznih problema, dobila tek 2-3 sata pred otvaranje, tako da nisam imala puno vremena da se spremim a ni da naučim tekst. Čitala sam i ponavljala, probala ispred ogledala u pozorištu, i mislila sam da koliko toliko imam priču u rukavu i da ću se snaći jer je sve što treba da kažem napisano. 

E pa..

Uglavnom, počelo je otvaranje i odmah je počelo krivo čim sam ja izašla na scenu. Naime, trebala sam kratko odpjevati samo ovaj jedan stih: "Kotor, Kotor, grad ljubavi, djeca nad njim kormilari.." . Problem je bio što ja tu pjesmu ne znam i nisam nikako mogla da je nađem na internetu pa sam molila ljude okolo da mi pjevaju da bih zapamtila melodiju. Bez pjesme se nije moglo, a ja je nisam znala. Nekako sam do otvaranja zapamtila taj jedan stih i melodiju i zajedno sa nekom djecom (koja nisu imala ni kap treme) izašla na scenu. I krenem ja da pjevam.. 
- Kotor, Kotor brod ljubavi... i stanem!

...

muk

...

Gledam u djecu iz prvog reda, moleći Boga da neko nastavi da pjeva jer je meni mozak stao, i svi me gledaju, puna ljetnja scena, tišina kao da je neko pritisnuo MUTE! Gledam u poslednju nadu, svog momka, a on veze sa Kotorom nema a ne sa festivalom. Svi me gledaju, kapiraju da nešto nije u redu a ja maem rukama i kao ono da ispadne da je namjerno bilo to što sam stala, gledam u one ljude kao "kako ide dalje reci meni tiii" i niko ne reaguje.. mene trema drma a osjećam da se crvenim.. Što sad niste glasni ??!

Vidjevši da mi nema izlaza pogledah u tekst i nastavih taj jedan glupi stih.

Izvukoh se.. nekako.

Sad kreće moja priča iz djetinjstva i sjećanja na festival. Ispričala sam to vjerovatno kao da je neko drugi pisao tu priču a ne ja sama! Nego nema veze, i taj dio je prošao (bio je najduži). 
Krećem ja dalje, pozivam jako bitne ljude koji čine naš festival, na scenu i oni redom izlaze i drže po neki govor (za to vrijeme sam stajala ukočena sa nekim poluosmjehom dok su mi graške znoja oblivale lice sa svih strana). Nego 'ajde, to je bio najlakši dio.

E sad..

Dolazi dio koji sam najviše puta ponavljala prije otvaranja. Najava za predivnu Dubravku Drakić koju pamtim samo po finim komentarima i pogledom punim podrške na prijemnim ispitima na Cetinju. Naravno, svima nam je bila uzor kad smo bili mali. Za one koji ne znaju, glumica i direktorka Gradskog pozorišta u Podgorici, kao i saradnik, asistent i predavač na predmetima Gluma, Govor i Rad sa glumcem na akademiji na Cetinju.
I čekam ja taj dio jer u tekstu stoje tako lijepe rečenice tipa : "..ne moram je ni predstavljati, svi je znate a ja sam tako srećna što ću na početku svojih profesionalnih koraka, dijeliti scenu sa njom bar na ovaj način.." 
Dok sam to čitala ona je već izašla na binu, i to me zbunilo jer mi je bilo jako glupo da čitam s papira dok je žena pored mene. Okrenem se ja njoj da joj u lice kažem te tako lijepe stvari.. i kažem joj sve kako treba i na kraju dodam:
"Naša DRAGANA Drakić."

Ljudi me gledaju, neki su se nasmijali ali od vrućine više i ne razaznajem zvuke i lica.

U mojoj glavi se nešto začudilo. Osjetila sam ja da tu nešto nije dobro ali mozak ne percipira iste sekunde valjda.. ili to samo moj tako. U sledećem trenutku ona kaže : "Dubravka, ali nema veze." 

Crvenilo. Pritisak. Vrućina. Gušim se na onoj sceni gdje je 300 stepeni a ja u uskim pantalonama koje sam jedva obukla koliko sam se sva slijepila. Majica u kojoj mi se vidi crni brus, poželjela sam da se pokrijem, plačem i umrem. Okrećem se onoj djeci na sceni i oni me svi gledaju zbunjeno kao, jesi ti mlađa od nas ili.. 

Izvinila sam joj se preko mikrofona iako je ona potpuno lagano prešla preko toga, pomislila da sam idiot najveći i nastavila svoju priču.
E ljudi.. od tog trenutka.. ja ne postojim. 
Smješkam se a lice mi se krivi od blama i treme i svega. Gledam Petra Pejakovića u publici i sve neke drage ljude, a samo sam trebala da vodim jebeni program. Ne daj Bože da je bila predstava ili nešto slično.

Nakon otvaranja sam pobjegla. Da, pobjegla bukvalno. Kasnije sam i imala svirku pa me to spasilo da mi bude izgovor. Ali ja sam najradije od svega željela da se dobro isplačem i da se vratim u Sarajevo i tamo ostanem zauvijek. Da javim ljudima da sam imala nesreću i da sam umrla, bukvalno umrla. Novi identitet, novi život. Umrla.

Toliko je to moje osjećanje bilo jako da sam izbjegavala sve njih skoro do kraja festivala. Bila sam zauzeta svirkama i svim i svačim ali svejedno nisam željela nikog da vidim. Imali su povjerenja u mene, ja sam unakazila otvaranje i to je sve. Hahaha, eto tako je to izgledalo u mojoj glavi.

Kraj otvaranja, slijedi performans i ja silazim u publiku. Pored mog momka. Ne progovaram jer ako progovorim raspast ću se. Čujem iza sebe : "Dragana Drakić, majko mila a rekla je da ne me ne treba nikome predstavljati. Pogubila se jadna, pojela je trema." Prepoznah Dubravkin glas.
Mojoj patnji tu bio vrhunac. 
Tu noć sam joj poslala poruku jer me zaista bilo previše sramota da joj uživo kažem, i rekla je da nije nikakav problem. Od tada sam pokušala da izbrišem to iz glave ali evo ne ide.. valjda ću se zauvijek toga sjećati.. užas.

Stalno mi šaljete fine poruke kako vas ohrabrujem, kako sam spremna na sve, kako inspirišem, kako sam dobra u tome što radim.. nikome ne govorim koliko straha u meni ima da mi se ovakve stvari ne dešavaju iako je sve za ljude. Da me ne jede trema iako mi profesori govore da radim odlično. 
Ne znam hoću li se ikada istrgnuti iz toga i hoću li ikada znati govoriti u javnosti a ne samo pisati. 

Pišem ovo jer znam da ćete se smijati, i to mi je i cilj, da i meni bude smiješno jer evo, nikako da postane :) 
Smijte se, i ja bih se sebi iz publike smijala ! :)

Lee Dee

1 comment:

  1. jao, hahah.. ista sam xD
    tako sam ja trebala pjevati na nekoj priredbi, a imam ogromnu tremu pred bilo kakvim javnim nastupom (ne znam ni kog djavola sam se prijavljivala uopste ��). i pocnem ja pjevati. nisam ni dva stiha otpjevala - glas se pocinje tresti, crvenim, znojim se, tresu mi se ruke... uzas!
    niti mogu prestati, niti mogu nastaviti...
    inace sam beskrajno smotana, i desava mi se izblamiram najnepozeljnijim situacijama, tako da - nisi sama, ako ti je to neka utjeha (mada sumnjam :D)

    ReplyDelete

sta mislis? :)

Post Ads (Documentation Required)

Author Info (Documentation Required)