October 17, 2016

oktobar/septembar 2015.

S obzirom da počinjem malo ozbiljnije da se bavim ovim piskranjem na blogu, odlučila sam podijeliti jednu priču (u nekom postu sam rekla da će doći vrijeme za nju) koja se desila na samom početku mog novog života u Sarajevu. Zapravo jedno veoma strašno iskustvo za mene ali bih željela podijeliti iz razloga da poguram sve one koji su izgubili volju/ želju za nečim što jako žele. Poenta cijelog posta je da nema odustajanja koliko god se nekad činilo besmislenim.

Prvih mjesec dana, kao što je poznato od ranije, sam živjela sa bivšim kolegom (napustio je akademiju prije ispita) sa klase. Upoznali smo se na prijemnom ispitu i kasnije, kada je trebalo da nađemo cimera, oboje smo se sjetili jedno drugog jer smo i tada pričali kako ćemo morati naći cimera zbog studentskih troškova smještaja, režija i sl. Činilo mi se kao dobra odluka jer zaista nisam mogla da sama priuštim stan u centru. Da skratim priču, posvađali smo se peti dan od useljenja i do kraja mjeseca jedva progovarali. On se prebacio u kuhinju, ja sam ostala u dnevnoj sobi a kako su te prostorije imale posebna vrata, bukvalno se nismo ni gledali u stanu od 30-40 kvadrata.
Prijalo mi je. Navikla sam na svoj prostor i zaista mi nije smetalo što smo tako brzo potegli granice. Jednostavno, u tih pet dana sam se osjećala kao žena koja čisti za mužem, što je van svake pameti bilo i biće. Uglavnom, od sredine mjeseca razmišljala sam da promijenim stan, da se odvojim jer ovo ne ide. Za to vrijeme stigla mi je i Lulu koju sam pronašla u oglasima -"Hitno se poklanja britanska kratkodlaka maca zbog nemogućnosti držanja." Daj ovamo! Moj drugar je ispočetka bio za to da imamo ljubimca ali kada je shvatio da uz to ide i čišćenje govanaca, miris mačje hrane i sl. promijenio je mišljenje, što je bio jedan od glavnih razloga zašto sam odlučila da se selim.
Bilo je tu dosta detalja naravno, ali nije sve za priču. Na kraju krajeva, rastali smo se kao normalni ljudi i od kad smo se rastali zapravo smo postali drugari haha.
Nego sad ide početak te neke moje dogodovštine.

Pet, šest dana pred kraj oktobra 2015. koleginica s klase mi je preporučila stan u Papagajci (zeleno-žuta zgrada bukvalno na pljuvometar od akademije) za 100km (50e) mjesečno. Nisam vjerovala u to jer je ta zgrada u samom centru i stanovi su joj preskupi. Međutim, odem ja do te žene i pogledam stan koji je bio mnogo sladak. Ne skroz opremljen ali je imao sve što je potrebno. Ta žena, Snežana ima malu ćerkicu i dolaze u Sarajevo samo jednom godišnje i bio joj je potreban neko ko će čuvati stan (zbog toga je ta cijena bila toliko niska), zapravo bih samo plaćala režije. Ja sam bila oduševljena. Sve sam već mogla da zamislim. Ta žena mi je od početka bila antipatična ali sam se strpila s obzirom da meni sve ovo ide u korist. Uglavnom, planirala sam selidbu, rekla cimeru sve o tome i lagano sam počela da se spremam.
Jedina fora je bila da ja moram da platim unapred godinu dana jer Snežana neće biti tu. To je bio trenutak kad sam ipak morala da razmislim o svemu fino jer to ipak nije bilo malo novca. Posebno što se moja sestra tek bila udala pa nam je bio haos s parama. Uglavnom, ispričala sam sve mojima i oni pristanu da mi pošalju pare. Za to vrijeme sam ja svakog dana išla na čaj sa Snežanom i dogovarala se o svemu, upoznavala se s njom da bi stekla povjerenje u mene i da zna da stan ostavlja pravoj osobi zapravo. Sve je išlo kako treba. Predala sam joj novac, ona meni ključ. Ostalo je još da potpišemo ugovor kod advokata.
Kako je došao poslednji dan oktobra, cimer i ja smo morali da izađemo iz stana u kojem smo bili do tada (to je bio stan predivnog Davora iz Regine ♥) jer je i on našao neki smještaj. Uglavnom, bili smo u frci jer nismo znali gdje ćemo tu noć sa stvarima, mačkom i uopšte sami sa sobom haha, a gazdarica nije htjela da čuje za to da mi ostanemo u stanu još jednu raspalu noć i bukvalno nas istjerala napolje dozvolivši nam da do sjutra ostavimo kofere u hodniku sa pričom da nova stanarka dolazi pa da ne smetamo, što se ispostavilo kao laž kad smo svratili po preostale stvari a gazdarica u papučama i pidžami otvara vrata. To mi je bilo prvo razočaranje u Sarajevu, što je neko mogao 'ladno da nas izbaci i da ga bude briga gdje ćemo mi, studenti iz druge države. Nego nebitno.
Išli smo sa stvarima po gradu i zaista je bilo prenaporno. Cimer je za to vrijeme našao smještaj kod prijatelja s akademije i ja sam posle nekog vremena odlučila da mogu tu jednu noć prespavati kod njih. Nije mi bilo svejedno s obzirom da imam mačku koju je strah i koja mrzi kućicu u kojoj je bila.. uf, tu noć nisam oka sklopila.. Non stop sam bila kod Lulu u wc-u, mazila je i pričala da sjutra ulazimo u stan haha.
Sjutradan sam s njom otišla od kolega spremna da počnem novu fazu. Snežana mi je tada javila da je let za Ameriku pomjeren i da ipak kreće sjutra ujutru. Bila je nedelja i ja zaista nisam znala gdje ću i šta ću. Nisam htjela opet nekome da smetam pa sam odlučila pronaći bilo kakav smještaj. Imala sam nešto ušteđenog novca od ljeta i bila sam mirna što se toga tiče. Cijeli dan sam sjedala u parku sa Lulu i listala sve moguće oglase i zvala sve moguće ljude. Niko nije htio da me pusti sa mačkom.
Već je prolazio dan i meni je (znam da zvuči kao iz knjiga ali zaista je bilo tako haha) počinjalo biti hladno. Lulu je bila sve nenormalnija u onoj kućici a meni je glava bila puna svega. Šetala sam onako s ogromnom Lulinom kućicom u rukama po cijelom gradu. Sve oglase po zidovima, vratima, stubovima i sl. sam provjerila i i dalje niko nije htio da me pusti koliko god ih ja molila za jedan jedini dan. Posle toga sam išla po hostelima pa ni tamo nisu primali.
Već je bilo kasno uveče i ja sam se bukvalno smrzavala. Lulu mi je bila preteška. Nekoliko puta je izvršila veliku i malu nuždu pa možete misliti kako smo ona i ja izgledale u 12 sati uveče na ulicama Sarajeva. Tada mi je kroz glavu prolazilo samo to da ne znam šta mi bi pa da odem od kuće. I Lulu sam u jednom trenutku htjela da ubijem hahah. Takođe, za sve to vrijeme niko od mojih nije znao da se išta od toga dešava. Odlučila sam da ćutim i da sve prođem sama da ne bih bezveze moje zabrinjavala. I drago mi je što im ovo nikad nisam ispričala.
Noć je bila prehladna, sve manje ljudi na ulicama.. Neki odvratni taksisti prođu pa me zezaju nešto, ljudiii, bila sam totalni beskućnik. Zaista ne postoji gori osjećaj na svijetu.
Konačno sam našla oglas za apartman iznad Baščaršije koji je bio dosta skup ali kad su mi rekli da mačka nije problem nisam razmišljala više.

Posle nekih 2 sata uspjela sam malo da dođem sebi i da se nasmijem cijelom tom danu. Mazila sam Lulu i razmišljala o novom stanu. Sve se nekako riješilo.. ili ne?
Ujutro u 6 sati me probudila Snežanina poruka da mi neće izdati stan, da je promijenila mišljenje. Kad me tad srce nije okinulo neće nikad. Srećom je tu bio moj momak da me smiruje inače bih sigurno uplatila kartu i otišla za CG. Uprkos svim mojim porukama i pozivima ova glupača se više nikad nije javila. Brzo sam se spakovala i otišla do tog stana (da ne pominjem da ni jedan taksi nije htio da primi Lulu pa sam pola sata pješke morala da je nosim). Došla sam sa ključem ispred vrata a vrata sa dvije brave. Ključ ne odgovara ni jednoj. Pročitala sam ponovo sastavljeni, potpisani ugovor i provalila da nema potpisa advokata. Tad sam samo sjela na stvari i plakala narednih sat vremena. To je bio ponedeljak ujutro, morala sam i na akademiju da idem. Na kraju sam otišla sa sve mačkom i stvarima. U međuvremenu je Lulu, dok sam ja muke mučila da dobijem ovu ženu na telefon i smišljala šta da radim bez para i ičega, ona je istrčala iz kučice i pobjegla. Baterija na 2 posto, vani smrzotina, ja nervni slom. Ne znam šta se to tada urotilo protiv mene ali baš se bilo nameračilo. Nakon 2, 3 sata sam pronašla Lulu kako smireno posmatra iza gume od auta.
Neću previše detaljisati jer je svakako predug post, ali eto tako sam se vratila još dva, tri dana u apartman u kojem sam bila tu jednu noć. Tu sam potrošila sve što sam ušteđela. Srećom, neke dobre gazde su bile i pomogli su mi da ovu ovcu prijavimo policiji. U policiji još jedan minus totalni - "vi ste strani državljanin, možete slobodno zaboraviti na ovo jer ko zna koliko ćete novca i vremena izgubiti.." Sve je išlo nizvodno.

Snežana se nije javljala, otišla je za Ameriku.

Par dana sam tražila novi stan i našla sam jednu garsonjeru za prvu pomoć. Neka baba je izdavala i napucala je cijenu 300 maraka. Mene je šok strefio ali sam morala jer nisam više mogla da bacam 50eura na noć u apartmanu. Pozajmila sam pare i otišla kod te babe i ispričala joj šta mi se desilo, ne bi li žena bar malo spustila cijenu. Ništa ona, kao sažalila se, na kraju mi je rekla da moram još 50 maraka unapred za račune. Ja joj rekoh da mogu sjutra da ih nabavim a ona meni- "molim vas, ako nemate pare nemojte dolaziti." Majku ti jebem staračku! Ta garsonjera je imala onaj babski "miris", nije bilo televizije, grijanje na plin, posteljina ona stara usrana. Kozo jedna stara bezdušna. Uf, kad se sjetim. Ali, Lidija je morala da bude fina i da se snađe za 50 maraka jer joj je bio pun k* i Sarajeva, i akademije, i para, i Snežane i babe. Uglavnom, platila sam, zaključala vrata i opet se doobro isplakala da povratim snagu haha. Tako sam konačno mogla da odahnem bar za taj mjesec.
Posle nekih desetak dana pronašla sam u oglasima stan u kojem sam i dan danas. Babi ništa nisam javila, čak nisam ni tražila pare koje je realno trebala da mi vrati, uzela sam stvari i pozvala taksi po deseti put, jer opet nisu htjeli mačku da voze.. Oh Lulu..
Da konačno skratim, od kad sam se uselila ovdje na Soukbunaru, sve je konačno krenulo na bolje. Nikad bolje ljude nisam upoznala i moju najdražu gazdaricu koja mi je sarajevska majka na neki način, haha.

Eto takav je bio moj početak studiranja. Uz pomoć mog momka, mojih drugarica i kolega s akademije uspjela sam da pređem preko svega. Vjerovala sam da će sve biti dobro i da je ovo moralo da se desi kako bih i sama shvatila da zaista želim da budem ovdje uprkos svemu. Nakon mjesec dana sam dobila poruku da podignem pare sa Westerna jer ih je poslala ona ćurka. Samo se nadam da ta glupača neće i svoju rođenu ćerku nekad zajebati.

Tako se sve vratilo nekim svojim tokom, izuzev toga što je koleginicu i mene zviznuo tramvaj kad smo sjele u taksi i gurao nas nekih 15 metara haha. Nije nam ništa bilo srećom :)
Počelo je sve iz pocetka iako mi je trebalo neko vrijeme da zaboravim na taj osjećaj potpunog stranca u novoj državi. Izuzev taksista i još nekih debila, ljudi su ovdje divni. Sarajevo je divan grad. I zato pišem sve ovo, da biste vi, kojima slijedi promjena u životu, odlazak na faks, drugi grad, država ili bilo šta slično, da biste vjerovali u sebe i u sve što se okolo dešava. Sve je s razlogom. Ne dozvolite da vas nečija glupost udalji od puta kojim ste krenuli već neka to bude još jači vjetar koji će vas gurnuti da gazite stoku koja misli samo na svoje dupe.

Ua za prvu gazdaricu, ua za Snežanu, ua za taksiste, ua za babetinu i najveća ljubav za moju sadašnju gazdaricu!
To je to, idemo dalje!

P.s. Malo sam ovo na brzinu ispisala ali ne bih da udavim sa detaljima, pa ako nekoga još nešto zanima pitajte :)
Evo par fotografija iz tog perioda :)




Lee Dee 


October 16, 2016

nedelja, dan za prehladu i lupetanja

Koliko mi dan kratko traje, imam osjećaj da se probudim i da mi se već spava! Užas!
Toliko planova za ovaj vikend a na kraju opet ništa. Ubrzalo se vrijeme, to mi se nikako ne dopada. Čovjek što je stariji to više gubi vremena u prolazu, onako, a da ne zna ni gdje je otišlo. Ko je smislio da sve što je lijepo kratko traje? Nadam se da je već umro, hahah (počeli smo da učimo karate pa sam se malo opustila).

E pa zdravo svima! Ja sam Lidija ako se uopšte iko sjeća :) Toliko sam često na ovom blogu da se ni ne sjećam kad sam zadnji put pisala. Nažalost, zaista ne nalazim vremena da pišem a često mi nestane i inspiracije. Uglavnom mi se dešava nešto što ne mogu javno da dijelim, ne bi bilo u redu da je cijeli moj život ispisan na bijeloj pozadini ovog bloga (da se plaća pa ajde, ovako ne može zaista).
Nedelja je. Sedmi dan za odmor ali meni đavo ne da mira. Realno, juče sam odmarala, ne može dva dana. Uhvatila me neka prehlada pa je trenutno ovaj ekran potpuno mokar i isprskan mojim nosnim sadržajem, pa ako pogriješim koje slovo praštajte.

U nadi da će mi se tema sama otvoriti, ušla sam na svoj mali blogić koji od sinoć pokušavam da izmijenim. Nema više roze pozadine i cvjetića, sad sam u nekom ozbiljnijem raspoloženju.. ili su mi bar rekli da moram da budem da bi me neko shvatio za ozbiljno. Dobro, šalim se, ovo je sindrom nemanja teme pa se malo lupeta :)

Pročitala sam negdje davno da je potrebno da naučimo da budemo sami kako bi mogli primiti nekog u svoj život. Ima istine, zar ne? Ali me zanima kako se to uči da budeš sam. Mene od početka srednje škole prati taj neki glas da sam samotnjak. I u tome ima istine, moja soba je meni sve. Moj mir i tišina su meni sreća. I ovdje u Sarajevu (trenutno potpuno sama jer mi je Lulu u Crnoj Gori i dolazi za nekih desetak dana hihi ) sam uglavnom sama i prija mi to. Ne osjećam još uvijek neku pretjeranu želju da izađem iz svoje tišine ali opet, mene je to dosta odsjeklo od ostatka svijeta. U očima drugih sam od tada postala čudak, što mi zaista ne pričinjava neku žalost. Hoću da kažem, ja ne znam da li sam ja "naučila da budem sama" time što sam bukvalno sama po cijeli dan. Naučila sam jedino to da bez nekog vremena u tišini ne mogu da funkcionišem i da mi posle kraćeg vremena nervoza zamjenjuje pozitivnu stranu ličnosti a onda počinjem da ujedam. Možda je to čak i loše. Meni lično ne smeta ali ne znam kako to može dokazati da sam ja spremna da pustim nekoga u život, osim ako se ona rečenica ne odnosi samo na dio kad raskidam s momkom i kad se (ukoliko sam naučila da budem sama) ne osjećam kao da mi je srušen svijet već se vraćam u ono što sam gradila do tada- svoju samoću ispunjenu cijelim bićem.
Ili ne? Čini mi se da danas ništa ne kapiram. Vikend mi je toliko brzo prošao.. već sam rekla.

Nedelja je zaista loš dan za razmišljanje. Nikako ne mogu da se pridržavam jedne teme ili jednog toka misli. Moje misli zapravo ni radnim danima ne mogu da se prate. Mislila sam da samo u pubertetu ne znate gdje ćete prije ali vidim da se to nastavlja.. čak se i pogoršava.
Kupovala sam prije neki dan hemijsku u knjižari. Razmišljala sam 15 minuta koju od tri vrste sa istom cijenom da uzmem (vaga hah). Najzad sam odlučila i uputila se ka kasi. U tom trenutku shvatam da u đžepu imam oko 80 feninga (hemijska je koštala 1 marku) pa sam ispred kase rastvorila ruksak na podu i iz novčanika izvadila 10 maraka jer sam mislila da nemam ništa sitnije. Vratila sam se da uzmem još jednu hemijsku, da ne bih zbog jedne marke razbijala 10 ali sam u istom trenutku vidjela u dnu novčanika 20 feninga. Ne mogu vam opisati kolika je to zbrka bila sa jaknom, tašnom, novčanikom, kišobranom i dvije hemijske u rukama. Ostavila sam sve na podu i vratila jednu hemijsku, vratila 10 maraka i platila onu prvu sa konačno skupljenom jednom markom. Dok sam kupila stvari sa poda knjižare, prodavači su me gledali ne trepćući (peklo me koliko su buljili u mene). Najzad, uzeh sve, uzeh hemijsku i izlazim. U trenutku kad sam dohvatila vrata vratila sam se do kase u smislu- aa, kako sam glupa, ja zaboravila.. i krećem da uzmem drugu hemijsku koju sam mislila da sam kupila a zapravo sam je vratila. Troje radnika su počeli da se smiju (čini mi se zato što im je bilo simpatično a ne iz zlobe) i ja ukapiram da sam kreten i izađoh.
To nije bio jedini slučaj te vrste kad ja ne znam đe mi je glava.
Jednom prilikom sam sjedala sa drugaricama u nekom kafiću i nakon 20 minuta čekanja da nas konobar pogleda, naručile smo palačinke i mineralnu vodu. Nikada ne upotrebljavam izraz "mineralna" već kisela-obična voda. Nikad ne upotrebljavam ni "kisela" zapravo jer je nikad ni ne naručujem iz razloga što za mene ne postoji gore piće na planeti Zemlji. Uglavnom, Anja reče: "Meni palačinke i mineralna.", Ajna reče: "Meni isto." I ja bez razmišljanja kažem: "I meni isto."
Ovo je bila zapravo moja glupost jer ja nikad ne mogu da ukapiram je li mineralna voda obična ili kisela.. Mineralna nekako zvuči običnooooo :((
Kad mi je došla naruđžba htjela sam da se zadavim sa KISELOM vodom.
Tako ima tih momenata kad je moj mozak na nekom trećem mjestu, daleko od gužve, kafića, pića i svega. Jesam li pomenula da mrzim da naručujem piće? Nema mi ništa nebuloznije od toga da promijenim 3 kafića sa drugaricama i da posle jedne popijene limunade moram u drugom kafiću da naručim još jednu (ili šta god drugo bilo u pitanju) i tako redom. Ja sam inače osoba koje može da živi bez tečnosti koliko hoće i zaista ne smatram za obavezno da moram da pijem 6 stvari u jednom danu u razmaku od 15 minuta. Možda je to jedan od razloga zašto ja ne izlazim u grad :)

Dobro, zaustaviću se ovdje pa ću, nadam se, ubrzo ponovo pisati ali, nadam se, sa nekom određenom temom na umu. Sajt je u izradi pa je malo praznjikav ali trenutno mi to odgovara :)

Ukoliko neko ima neku zanimljivu temu koju bih mogla da provučem kroz blog, neka javi !

Lee Dee

Post Ads (Documentation Required)

Author Info (Documentation Required)