April 3, 2017

Titla bez 1

Mmm, tako mi prija kad imam neko vrijeme da uživam sama u stanu, dok Bejbi ruši sve oko mene haha. Slušam Heartless Bastards i Florence and The Machine i tako mi je nekako fino. Ovaj prozor mi, takođe, izaziva neku sreću. Uvijek se pitam zašto je sve što mi se sviđa i što želim skupo, kad sam zapravo jako skromna (barem ja tako mislim), a onda shvatim da su ove stvari koje me istinski čine srećnom zapravo ono što se ne kupuje. U šta samo gledaš i uživaš. Kao ovaj prozor. Ne znam zašto sam toliko oduševljena njime kad, realno, nije ništa posebno. Ali meni je nekako dobar :)

To sam vam ja u pjesničkoj inspiraciji.

Pišem tekstove mnogo češće u zadnje vrijeme. Želim da se čuje nešto što imam da ispričam. Riješila sam da neke od ranijih priča koje sam pisala za sebe, sada pretvorim u pjesme koje će imati svoju muziku i koje će ljudi moći čuti na drugi način. Snimam uporedo pa se nadam da ću uskoro upotpuniti kolekciju pa da se foliram kako imam ALBUM hahah. Uglavnom, čekam da to fino ispišem pa da snimim i objavim. Nenormalno sam srećna jer znam da će to nekima uljepšati jutro, dan, noć kao što meni ova Florence radi.

Opet neka melaholija. "Da l' je ljubav ili pivo?"

Dani su tako lijepi. Više ne znam kako se mjeseci zovu nego sam počela i ja kao moji drugari odavde govoriti- četrvti mjesec, haha. Moram se pohvaliti da sam stekla mnogo dobrih drugara i da mi uljepšavaju vikende. Nekako osjećam da mi studentsko doba teče baš onako kako bih ja to željela i da živim u sadašnjem nekom trenutku. Sada, kada se sjetim osnovne škole, mislim kako je to bio dio života koji sam potpuno bezveze iskoristila, pa iako sam bila dijete moglo je bolje. A sada mi se čini da je ovo baš onako kako i treba da bude. Pored toga što i dalje trošim pare brzinom svjetlosti. Prosto se nadam da ću nekad u životu naučiti čuvati i ne trošiti sve što taj dan imam u džepu.
Prvi dan kad mi stignu pare, uživam kao da im nema kraja. Treći dan plačem.

Jao kako su moji roditelji zabavni, hahah. Ja im, uglavnom, sve kažem što radim, što namjeravam i sl. A ako im to zvuči loše, uopšte mi ne vjeruju. Sjećam se, prije izlaska sa Jelenom, uzela sam tatin Gorki list (čuš GORKI LIST -_- ) i usula u manje od pola one male flaše koka kole. Kažem ja tati:
"Tajo, tajo, usula sam pola boce Gorkog lista u ovu Koka Kolu. Je l' ti okej?"
"Ajde muči mala, izlaži napolje."
"Tata, ne šalim se, pomiriši."
"Neću da mirišem, ne davi, nisi zanimljiva."
I tako ja njima sve kažem i oni mi nikad ne vjeruju. Ne znam zašto sam ovo napisala al' ajde.......
I non stop mi govore da mučim.
.....

Kladila sam se juče! Stavila sam da 4 utakmice i sve 4 pala.
Dubioza snimala spot juče, ja došla i brzo pošla.

Jao, danas smo radili larvalne maske na pokretu. Prezanimljivo. Obožavam maske. Samo sam se toliko nekako zatvorila na klovnovima, da sam počela i masku gubit (prošli semestar sam stvarno bila dobra, sad idem nizvodno). Ali idemo dalje! Borimo se! Napredujemo! :)
Koliko je važno biti zaigran i biti takav da te nije briga što si debil. Prosipaš se sve dok se ne sakupiš. Ali kad se sakupiš onda si PRAVO dobar :) Jedva čekam šesti mjesec da vidim kako ću završiti drugu godinu najbolje akademije na svijetu! Haha. Mislim da ću se sakupiti do tada pa da srećno zatvorim još jedan dio ovog velikog poglavlja. Onda vozdra raja, odoh na more! :)

Za sve koje interesuje projekat muzičke i akademije scenskih, dođite 21. 04. na Otvorenu scenu Obala u 20h!

To su bile večerašnje vijesti.
Laku noć i prijatno veče.ba



Lee Dee 

December 31, 2016

Novogodisnja razmisljanja, lista za 2016. i zelje od djeda Mraza

Pojela sam dvije čokolade od 100g i srednji čips.
Kad smo već kod čipsa, za katolički Božić sam išla kući na dva, tri dana i pred put ja kupila čips. Pojela i prije nego što smo krenuli. Posle nekih sat, dva počinje meni ona dobra, stara mukica. I osjećam ja da se to neće dobro završiti i kako nisam imala drugu kesu osim one od čipsa ja tu povratim. A držim je u ruci i tačno osjećam onu toplotu kako se sliva hahah. Kad smo prešli granicu, imali smo neku pauzu i ja opet kupim čips. I opet se ista stvar desi. I ja pomislim, jao super taman će mi se smučit sad čips a ono ništa.
Mrzim čips a ne mogu bez njega.
(ako me ko pita, ne znam zašto sam ovo uopšte ispričala)

November 30, 2016

Vikend u Mostaru

Otišli smo za Mostar na filmski festival u četvrtak. Moja klasa i aistentica Tanović. Odvojeno smo putovali pa smo se našli u gradu. U Mostaru nas je dočekala kiša iako je do tada, već dvije sedmice, vrijeme bilo savršeno. Plan je bio da gledamo filmove i da idemo na radionice koje su se održavale posebno za nas, studente akademije. Bili su tu i studenti sa Cetinja i iz Novog Sada.

Prva radionica bila je sa Veliborom Topićem, za kojeg ranije nisam čula ali sam na osnovu onoga što je govorio shvatila da je zaista dosta toga postigao i uradio za svojih 45 godina. Inače veoma zgodan čovjek sa očajnim zmijskim cipelama. Ja sam ubijeđena da na osnovu cipela možeš pročitati 70posto čovjeka, ako ne i više, a pritom ne mislim, naravno, ni na šta materijalno, nego jednostavno mislim na ukus. I vjerujte mi, do sada sam uvijek bila u pravu hahaha. Uglavnom, bilo je stvarno prezanimljivo slušati šta on ima da kaže, mada sam na kraju zaključila da nam je najviše potrebna sreća u životu (nije da nisam znala i prije).
U pocetku smo se predstavljali. Trebalo je da kažemo svoja imena, odakle smo i zašto smo upisali glumu. Ne znam zašto ali uvijek me to pitanje nervira. Posebno kada je tu neko ko se neće zadovoljiti odgovorom- pa volim glumu. Naravno, ne želim ni ja tako da se predstavim ali 'ajde. Počeli su novosađani sa predstavljanjem i naravno, to se pretvorilo u filozofski roman. Bila je tu neka djevojka kojoj na faci čitaš da nas sve mrzi haha, i sad, neki momak kaže kako je upisao akademiju jer nije znao ništa drugo da radi, i ona mu uskače u rečenicu i kaže: "Pa dobro, s obzirom da si sada četvrta godina, valjda si shvatio da glumac može sve. Jer glumac mora da može sve." Znaš ono kad ne prevrneš očima nego glavom kad prevrneš cijeli krug, haha, tako sam se osjetila. Zaista je nevjerovatno kako neki ljudi koriste akademiju, koriste taj položaj "akademskog građanina" da bi pametovali i izvaljivali nešto ovako. Pritom kolegi upada u riječ. Bilo je studenata, neću imenovati, zbog kojih mi je bilo veoma drago što sam u Sarajevu i nigdje drugo. Tek na ovakvim skupovima shvatim koliko dobru akademiju pohađam. Koliko smo zapravo naučili neki mali dio kulture u odnosu na njih. Iako nikad nisam cula za ovog Topića, zaslužuje veliko poštovanje i ni u jednom trenutku nisam pomislila kako nije vrijedno to što nam priča i nije mi padalo na pamet da ga prekinem, ili nešto ne znam ni ja, što se dešavalo. Neki studenti su mu uskakali u riječ bukvalno, da bi provalili neku glupost. Strašno se bezveze osjećam kada grad, država, ili uopšte akademija- ima loše predstavnike. Tako da sam presrećna što imam tu čast biti na sarajevskoj akademiji kod profesora za kojeg znam da će me naučiti najbolje bez ikakve sumnje, što se i potvrđuje, i to ne samo na polju glume.

Uglavnom, radionice su bile prezanimljive. Došli su nam ljudi iz kasting agencija gdje smo govorili o kastinzima, snimanjima, svemu što će nam biti potrebno uskoro. Gledali smo projekte na kojima su radili naši studenti i zaista, stvori želju da još jače zapneš. Gluma u ovom dijelu semestra nije išla kako treba. Za mene. Nisam se snašla u imitacijama koje smo radili pa ni skicu za lik koja je bila prezanimljiva. Jednostavno mi nije išlo iako sam sve ostale predmete zaista odlično savladala. Postoje i postojaće djelovi koji jednostavno neće funkcionisati. Bit tih perioda jeste da ne odustanemo. Ja sam u jednom trenutku možda i odustala. Stvorila sam sebi preveliki pritisak, čak sam i razmišljala šta ja tražim na akademiji, ali to su sve normalni trenuci jednog debila. Sada, kada je kolokvij prošao, počinjem od nule. Presrećna sam što imam tu šansu i što sada mogu da dokažem da sam zaista s pravom ovdje. Ove radionice su mi pomogle u tome jer sam vidjela da ljudi veoma naporno rade pa i dođe ta sreća a smatram da nisam toliki baksuz da baš ništa ne napravim od života. A i ne bih to sebi dozvolila, pa makar u parku igrala Antigonu. Za pare. Šalim se.

Ono što mene gura jeste i to što moja porodica toliko vjeruje u mene. Moji profesori vjeruju, vidim. Moji prijatelji, moj momak, moji ljubimci.. svi vjeruju više od mene. To me gura pa vremenom i ja povjerujem. Ali to što oni vjeruju i što moji roditelji na sva usta pričaju o meni, daje mi neku snagu da nekad ne popizdim ovdje, što se u ovom dijelu semestra svaki dan skoro dešavalo. Teško je kad utuviš sebi u glavu da si loš. Jako loše utice na sve što radiš pa i na spavanje. Bukvalno sam bila kao zombi i pred početak časa iz glume sam samo željela da sam u krevetu, u mraku, pokrivena preko glave. Depresija, haha. ALI, sad sam konačno ustala i čini mi se, povratila tu neku želju i snagu a taj odmor u Mostaru mi je tačno zbog toga i trebao. Gledali smo filmove, slušali koncerte, išli na radionice, družili se, jeli kao prasice.. Baš to mi je trebalo.

Tako su radionice i dani odmicali, onako kišni i tmurni ali nekako mi nije smetalo. Jorgan u hotelu je bio pretežak pa sam jedva spavala ali zato je WC bio top, haha. U nedelju, zadnji dan odmora, kiša prestaje- eto Sunca! Da nas isprati :) Imali smo radionicu sa Zenitom Ðozićem, članom Top liste nadrealista i bivšim bubnjarom prvog Zabranjenog pušenja. On nam je govorio o njihovom nastanku, o tom vremenu kada su imali hrabrosti da se smiju dešavanjima u Bosni, o nastanku benda i njihovom zabranjivanju i tako svakakvim dogodovštinama što uvijek prate te bendove koji su obilježili to neko čudno, inspirativno vrijeme o kojem samo možemo slušati. Tako da ga je bilo baš predivno čuti iako redovno nije ni znao normalno završiti misao već je skakao s jedne teme na drugu :) Dobar je, samo mu je ime očajno.. čuš Zenit hahah :))

Eto, tih par dana je bilo predivno. Zaista šteta što je vrijeme bilo loše i to baš kad smo došli i popravi se kad smo odlazili, pa sam morala da se zadovoljavam Mek Donaldsom raspalim i onom salatom u kojoj je paradajz mrtav već pola godine. Tako da sam u nedelju stigla obići mostić i taj savršeni stari grad.









Pa eto, posjetite Mostar nekad, ako niste. Nije toliko mali koliko su mi pričali i koliko sam ja mislila kada sam ranije bila. Zapravo ga baš ima :) I ima neku dušu, ima neku priču u sebi koju moram malo istražiti.
Tako je protekao moj prošli vikend, zvani Raj. A sada, BACK TO REALITY! :p

LeeDee

November 28, 2016

Pada snijeg, padam i ja na nos

Ne volim snijeg. Volim ga samo gledati kroz prozor dok je u kući toplo i dok traju novogodišnji filmovi. Čim ja moram izaći i prošetati po klizavom asfaltu, loše mi je. Druga stvar, ne volim onu bjelinu, izaziva mi mučninu (yo!). I evo danas ponovo počeo da pada snijeg u Sarajevu (prvi put je pao prije nekih mjesec dana onako bezveze) i nadam se da ga već sjutra neće biti.

Istrčala sam s akademije i vidjeh da sam slučajno ostala u patikama koje koristim samo za časove a da su mi čizme ostale u vježbaoni. Bila sam previše lijena da se ponovo popnem na četrvti sprat pa sam požurila kući jer je vani prehladno. Od akademije do mog stana na Soukbunaru ima jedno 10, 15 minuta, zavisi od vremena. Uglavnom je uzbrdica. Tako sam ja lagano koračala i zaista pazila gdje i kako stajem jer ima jedan dio sa klizavim kamenjem gdje ako padneš, nema te. I pređem ja to lagano i taman korak do ravnog asfalta i ja se okliznem i samo se prostrem. Nježno sam pomazila mekani pod i sa onim osmjehom zvanim sve-je-u-redu-baš-sam-blesava (ako je ko bio svjedok) ustanem i nastavim.

Volim ja s vremena na vrijeme ljubljenje s podovima. Radije to nego otići taksijem. To je posebna priča. Sigurna sam da sam ih ranije pominjala jer je nemoguće da sam to prećutala.
Poslednji put sam nažalost ponovo morala da zaustavim prvi taksi koji je stao jer mi je telefon bio izgašen i naravno, ko će drugi nego SARAJEVO TAKSI. Ljudi dragi, ako želite da vam ovaj grad ostane u lijepom sjećanju ne sjedajte u ove taksije. Oni deru. Deru kožu. Em što su jaaako neprijatni, em što pojma nemaju gdje su mjesta na kojima sam do sada trebala da idem, em što sami uzimaju bakšiš ukoliko im ne date tačno onoliko koliko je izbacio taksimetar, em što su zaista preskupi. Bukvalno sam morala da molim čovjeka da me odveze kući i kada je krenuo, negdje na pola puta naiđe neka rupa, neki radovi u toku, i on meni počne da se dere kako sledeći put treba da popunim ovu rupu pa da ga onda zovnem, na šta sam ja rekla da mi ne pada na pamet da ga ikad više zovnem. Naravno, tu se i završila sva naša priča.. i vožnja. Nisam mu platila a on mi je opsovao sve živo i neživo. Non stop ponavljam svim dragim ljudima da se klone Sarajevo taksija jer neljubaznije i odvratnije osoblje ne postoji. Za sve što vam treba pozovite 1516, taksi Samir&Emir, nisu najjeftiniji ali su odlični.

Uglavnom, morala sam da obilježim ovaj, neka bude, prvi snijeg i prvi zimski pad pa će ih, ako-Bog-da biti još ;)
Trenutno se zanimam snimanjem nečeg što ću izbaciti ili sledećeg mjeseca ili sledeće godine, vidjećemo kako budem imala vremena haha, ali biće super. Tako da pratite, a u međuvremenu pišite ili na fb, ili na mail, ili na insta, ili ovdje (gdje sam surovo izložena anonimnim komentarima haha).

Za sjutra ide jedna priča iz Mostara! Pozdrav.

LeeDee



Lizanje dupeta, da ili ne?

Prije svega, izvinjavam se zbog neprimjerenih riječi ali ovaj fenomen se jednostavno ne može drugačije nazvati.
U svijetu sam u kojem trenutno gradim svoj put. Svaki korak koji preduzimam je korak vezan za moju budućnost a trenutno je to akademija. E sad, sve ono što sam ja mislila da je akademija i da su ljudi koji upišu akademiju se do sada znatno promijenilo, nešto na bolje, nešto na gore. Posebno ovaj dio vezan za ljude. Nevjerovatno je koliko smo svi različiti i kako drugačije gledamo na svoj poziv.
Prelazim odmah na stvar. Da bi dobili ulogu u studentskom filmu ili ulogu u diplomskoj predstavi nekog studenta četvrte godine, ili možda neku veću ulogu, niko od vas ne mora da se nabija u dupe nekome. Čast izuzecima koji smatraju da to nije put koji treba da slijede, a ima nas, fala Bogu, više nego ovih drugih. E sad, kako se izboriti da ne pojedeš osobu koju znaš vrlo dobro a koja je u društvu nekog ko može ponuditi neku ulogu, potpuno drugačija? To stvarno nekad deprimira jer pomisliš da tako treba, da to moraš i ti iako prirodno nisi takav. NE MORA. Apsolutno nikako ne mora i ne treba!

Čudno je kad shvatiš da zapravo nemaš pojma a još čudnije što niko ne vidi, niko ne prepoznaje tu lažnu fasadu spremnu da iskoristi sve što je na putu u svoj svojoj veličini. Ono što mene zapravo nervira u svemu tome je to što ti iskorišteni ljudi nikada, vjerovatno, neće provaliti da su iskorišteni. To nije moj posao, ne treba da se miješam ali sam i ja ta koja je dijelom iskorištena jer dajem dio sebe da bih nekad pomogla istima. Onda pomislim, u što sam se uvjerila da je i istina, ko zna šta sam ja takvim ljudima kad su mi leđa okrenuta. Žalosno je što sam morala postaviti gard još prošle godine da bih zaštitila sebe od uticaja. Zapravo, na akademiji ne važim za najkomunikativniju osobu ali eto, razlog je upravo ovaj. NE ŽELIM zbog uloge koju ćeš mi dati sjutra sada da ti ližem dupe i da se usiljeno smijem i da glumim ko zna šta dok pričam s tobom a da to zaista ne mislim. Ne želim da svoj život pošaljem u tom pravcu ni u jednom trenutku. Ali svako ima svoj neki plan i cilj, je l?

Ne znam ko je na ovoj akademiji postavio standard da ako vidim u kafani nekog režisera, prilazim za sto i upoznajem se s njim s pričom da sam glumica. Pa Bože, naši ispiti su otvoreni, onaj koga zanima će doći, pogledaće, ako vidi nekog ko mu odgovara pozvaće. Ne kažem da se ne treba ni sa kim upoznavati, ali ne treba ni očigledno iz koristi prilaziti, pa ima li ičeg očajnijeg? Prije svega, to je sumnja u sebe i svoje kvalitete pa moraš poseći za nekim drugim sredstvima koji su totalno pogrešni. Svjedok sam svakakvih stvari, priča, upoznavanja.. ne mogu ni opisati koliko se loše osjećam zbog takvih ljudi koji kvare sve što sam ranije mislila. Razumijem, svi se borimo za svoje mjesto u svijetu, svi se borimo za par minuta na ekranu ili u pozorištu ali ne mogu da ne kažem da me nekad boli što će nas ovakvi "primjeri" na osnovu svojih lažnih, našminkanih lica sjutra predstavljati. Nego sada je tu red na nas koji ćemo se potruditi da ipak mi budemo ti koji će predstaviti ovaj studij u pravom svjetlu.

Svi vi koji ćete tek upisati akademiju ili ste na prvoj godini, pomirite se s tim da ovakvih ljudi ima i da će ih biti još, i da će vas pregaziti i rascijepati na komade čim im se pruži prilika za to. U svemu tome najbitnije je da ostanete ono što jeste, ukoliko i vi sami niste takvi, pa stvoriti neki svoj način, pozitivan iskren način kojim ćete doći do toga da s ponosom kažete da ste sve zaradili svojim radom a ne lažima i sebičnošću.

Koliko zna da bude idealno toliko zna da bude i nepodnošljivo biti na akademiji. Ljudi, jednostavno, sve što hoda smatraju konkurencijom, umjesto da se podržavamo i guramo jedni druge. Toliko ima pretvaranja i neke zavisti da ponekad zaista ne želim prolaziti hodnicima. A sve ovo će se uzeti protiv mene iz razloga što nisam upala u zamku akademije, jer kada jednom upadneš nikada ne možeš izaći pa svako ko nije iz te "družine" bude otpisan.

Ono što sam ja sanjala to ću i slijediti. Sve ono što jesam se neće promijeniti i drago mi je što imam taj neki stav, još uvijek u izgradnji, ali bar znam da je iskren i normalan. Ona strast koja me vuče glumi, pozorištu, filmu i svemu vezano za ovaj posao, će nastaviti da me gura iznad svih ovih, pomalo smiješnih, stvari o kojima sam pisala. Nekako slomi kada se sretnete oči u oči sa ružnom realnošću ali da i neki vjetar u leđa za još boljim postupcima, a vi koji ćete tek upisati akademiju znajte da smo ovdje da učimo a ne  da se takmičimo. Ovdje smo da izgradimo sebe u najbolju moguću osobu i glumca i da iscrpimo sve ono što akademija daje a daje mnogoo. Ovdje smo da budemo srećni i iskreni i pravedni prema sebi pa i prema drugima koji će nam sjutra biti partneri. Otvorite oči i ne ulazite previše naivno u sve ovo jer je akademija i ovaj studij uopšte nešto mnogo zajebano, i ako nemate svoj stav pokosiće vas. Uvijek se trudite da nadmašite sebe a ne svog kolegu. Sebi postavljajte visoke ciljeve, mnogo čitajte, gledajte, pratite, analizirajte, svašta neka vam je u glavi ali nikada ne pretvaranje i laž jer to nikako nije sredstvo kojim bi trebalo da se koristite.

Nisam najpametnija, najtalentovanija, najbolja osoba ovdje ali niko ne zna kako je na akademiji dok je ne upiše pa mi je drago i iz tog razloga što mogu da uputim buduće kolege na neke stvari s kojima će se često sretati. Ima tu još dosta i lijepih i manje lijepih stvari, ali ja ni u jednom trenutku nisam požalila što sam ovdje i nadam se da nikad i neću, jer sve je ovo građenje sebe kao osobe tako da sam srećna što postoje loši primjeri koji me usmjeravaju na pravi put.

I još nešto, ne zaboravite da je ovo nešto najljepšte na svijetu i da je naš posao i taj talenat koji imamo naše najbolje oružje koje koristimo da bi popravili a ne pokvarili. S razlogom je to dodijeljeno baš nama i cijela filozofija u tome jeste da ne sjebemo ono što imamo.


LeeDee

October 17, 2016

oktobar/septembar 2015.

S obzirom da počinjem malo ozbiljnije da se bavim ovim piskranjem na blogu, odlučila sam podijeliti jednu priču (u nekom postu sam rekla da će doći vrijeme za nju) koja se desila na samom početku mog novog života u Sarajevu. Zapravo jedno veoma strašno iskustvo za mene ali bih željela podijeliti iz razloga da poguram sve one koji su izgubili volju/ želju za nečim što jako žele. Poenta cijelog posta je da nema odustajanja koliko god se nekad činilo besmislenim.

Prvih mjesec dana, kao što je poznato od ranije, sam živjela sa bivšim kolegom (napustio je akademiju prije ispita) sa klase. Upoznali smo se na prijemnom ispitu i kasnije, kada je trebalo da nađemo cimera, oboje smo se sjetili jedno drugog jer smo i tada pričali kako ćemo morati naći cimera zbog studentskih troškova smještaja, režija i sl. Činilo mi se kao dobra odluka jer zaista nisam mogla da sama priuštim stan u centru. Da skratim priču, posvađali smo se peti dan od useljenja i do kraja mjeseca jedva progovarali. On se prebacio u kuhinju, ja sam ostala u dnevnoj sobi a kako su te prostorije imale posebna vrata, bukvalno se nismo ni gledali u stanu od 30-40 kvadrata.
Prijalo mi je. Navikla sam na svoj prostor i zaista mi nije smetalo što smo tako brzo potegli granice. Jednostavno, u tih pet dana sam se osjećala kao žena koja čisti za mužem, što je van svake pameti bilo i biće. Uglavnom, od sredine mjeseca razmišljala sam da promijenim stan, da se odvojim jer ovo ne ide. Za to vrijeme stigla mi je i Lulu koju sam pronašla u oglasima -"Hitno se poklanja britanska kratkodlaka maca zbog nemogućnosti držanja." Daj ovamo! Moj drugar je ispočetka bio za to da imamo ljubimca ali kada je shvatio da uz to ide i čišćenje govanaca, miris mačje hrane i sl. promijenio je mišljenje, što je bio jedan od glavnih razloga zašto sam odlučila da se selim.
Bilo je tu dosta detalja naravno, ali nije sve za priču. Na kraju krajeva, rastali smo se kao normalni ljudi i od kad smo se rastali zapravo smo postali drugari haha.
Nego sad ide početak te neke moje dogodovštine.

Pet, šest dana pred kraj oktobra 2015. koleginica s klase mi je preporučila stan u Papagajci (zeleno-žuta zgrada bukvalno na pljuvometar od akademije) za 100km (50e) mjesečno. Nisam vjerovala u to jer je ta zgrada u samom centru i stanovi su joj preskupi. Međutim, odem ja do te žene i pogledam stan koji je bio mnogo sladak. Ne skroz opremljen ali je imao sve što je potrebno. Ta žena, Snežana ima malu ćerkicu i dolaze u Sarajevo samo jednom godišnje i bio joj je potreban neko ko će čuvati stan (zbog toga je ta cijena bila toliko niska), zapravo bih samo plaćala režije. Ja sam bila oduševljena. Sve sam već mogla da zamislim. Ta žena mi je od početka bila antipatična ali sam se strpila s obzirom da meni sve ovo ide u korist. Uglavnom, planirala sam selidbu, rekla cimeru sve o tome i lagano sam počela da se spremam.
Jedina fora je bila da ja moram da platim unapred godinu dana jer Snežana neće biti tu. To je bio trenutak kad sam ipak morala da razmislim o svemu fino jer to ipak nije bilo malo novca. Posebno što se moja sestra tek bila udala pa nam je bio haos s parama. Uglavnom, ispričala sam sve mojima i oni pristanu da mi pošalju pare. Za to vrijeme sam ja svakog dana išla na čaj sa Snežanom i dogovarala se o svemu, upoznavala se s njom da bi stekla povjerenje u mene i da zna da stan ostavlja pravoj osobi zapravo. Sve je išlo kako treba. Predala sam joj novac, ona meni ključ. Ostalo je još da potpišemo ugovor kod advokata.
Kako je došao poslednji dan oktobra, cimer i ja smo morali da izađemo iz stana u kojem smo bili do tada (to je bio stan predivnog Davora iz Regine ♥) jer je i on našao neki smještaj. Uglavnom, bili smo u frci jer nismo znali gdje ćemo tu noć sa stvarima, mačkom i uopšte sami sa sobom haha, a gazdarica nije htjela da čuje za to da mi ostanemo u stanu još jednu raspalu noć i bukvalno nas istjerala napolje dozvolivši nam da do sjutra ostavimo kofere u hodniku sa pričom da nova stanarka dolazi pa da ne smetamo, što se ispostavilo kao laž kad smo svratili po preostale stvari a gazdarica u papučama i pidžami otvara vrata. To mi je bilo prvo razočaranje u Sarajevu, što je neko mogao 'ladno da nas izbaci i da ga bude briga gdje ćemo mi, studenti iz druge države. Nego nebitno.
Išli smo sa stvarima po gradu i zaista je bilo prenaporno. Cimer je za to vrijeme našao smještaj kod prijatelja s akademije i ja sam posle nekog vremena odlučila da mogu tu jednu noć prespavati kod njih. Nije mi bilo svejedno s obzirom da imam mačku koju je strah i koja mrzi kućicu u kojoj je bila.. uf, tu noć nisam oka sklopila.. Non stop sam bila kod Lulu u wc-u, mazila je i pričala da sjutra ulazimo u stan haha.
Sjutradan sam s njom otišla od kolega spremna da počnem novu fazu. Snežana mi je tada javila da je let za Ameriku pomjeren i da ipak kreće sjutra ujutru. Bila je nedelja i ja zaista nisam znala gdje ću i šta ću. Nisam htjela opet nekome da smetam pa sam odlučila pronaći bilo kakav smještaj. Imala sam nešto ušteđenog novca od ljeta i bila sam mirna što se toga tiče. Cijeli dan sam sjedala u parku sa Lulu i listala sve moguće oglase i zvala sve moguće ljude. Niko nije htio da me pusti sa mačkom.
Već je prolazio dan i meni je (znam da zvuči kao iz knjiga ali zaista je bilo tako haha) počinjalo biti hladno. Lulu je bila sve nenormalnija u onoj kućici a meni je glava bila puna svega. Šetala sam onako s ogromnom Lulinom kućicom u rukama po cijelom gradu. Sve oglase po zidovima, vratima, stubovima i sl. sam provjerila i i dalje niko nije htio da me pusti koliko god ih ja molila za jedan jedini dan. Posle toga sam išla po hostelima pa ni tamo nisu primali.
Već je bilo kasno uveče i ja sam se bukvalno smrzavala. Lulu mi je bila preteška. Nekoliko puta je izvršila veliku i malu nuždu pa možete misliti kako smo ona i ja izgledale u 12 sati uveče na ulicama Sarajeva. Tada mi je kroz glavu prolazilo samo to da ne znam šta mi bi pa da odem od kuće. I Lulu sam u jednom trenutku htjela da ubijem hahah. Takođe, za sve to vrijeme niko od mojih nije znao da se išta od toga dešava. Odlučila sam da ćutim i da sve prođem sama da ne bih bezveze moje zabrinjavala. I drago mi je što im ovo nikad nisam ispričala.
Noć je bila prehladna, sve manje ljudi na ulicama.. Neki odvratni taksisti prođu pa me zezaju nešto, ljudiii, bila sam totalni beskućnik. Zaista ne postoji gori osjećaj na svijetu.
Konačno sam našla oglas za apartman iznad Baščaršije koji je bio dosta skup ali kad su mi rekli da mačka nije problem nisam razmišljala više.

Posle nekih 2 sata uspjela sam malo da dođem sebi i da se nasmijem cijelom tom danu. Mazila sam Lulu i razmišljala o novom stanu. Sve se nekako riješilo.. ili ne?
Ujutro u 6 sati me probudila Snežanina poruka da mi neće izdati stan, da je promijenila mišljenje. Kad me tad srce nije okinulo neće nikad. Srećom je tu bio moj momak da me smiruje inače bih sigurno uplatila kartu i otišla za CG. Uprkos svim mojim porukama i pozivima ova glupača se više nikad nije javila. Brzo sam se spakovala i otišla do tog stana (da ne pominjem da ni jedan taksi nije htio da primi Lulu pa sam pola sata pješke morala da je nosim). Došla sam sa ključem ispred vrata a vrata sa dvije brave. Ključ ne odgovara ni jednoj. Pročitala sam ponovo sastavljeni, potpisani ugovor i provalila da nema potpisa advokata. Tad sam samo sjela na stvari i plakala narednih sat vremena. To je bio ponedeljak ujutro, morala sam i na akademiju da idem. Na kraju sam otišla sa sve mačkom i stvarima. U međuvremenu je Lulu, dok sam ja muke mučila da dobijem ovu ženu na telefon i smišljala šta da radim bez para i ičega, ona je istrčala iz kučice i pobjegla. Baterija na 2 posto, vani smrzotina, ja nervni slom. Ne znam šta se to tada urotilo protiv mene ali baš se bilo nameračilo. Nakon 2, 3 sata sam pronašla Lulu kako smireno posmatra iza gume od auta.
Neću previše detaljisati jer je svakako predug post, ali eto tako sam se vratila još dva, tri dana u apartman u kojem sam bila tu jednu noć. Tu sam potrošila sve što sam ušteđela. Srećom, neke dobre gazde su bile i pomogli su mi da ovu ovcu prijavimo policiji. U policiji još jedan minus totalni - "vi ste strani državljanin, možete slobodno zaboraviti na ovo jer ko zna koliko ćete novca i vremena izgubiti.." Sve je išlo nizvodno.

Snežana se nije javljala, otišla je za Ameriku.

Par dana sam tražila novi stan i našla sam jednu garsonjeru za prvu pomoć. Neka baba je izdavala i napucala je cijenu 300 maraka. Mene je šok strefio ali sam morala jer nisam više mogla da bacam 50eura na noć u apartmanu. Pozajmila sam pare i otišla kod te babe i ispričala joj šta mi se desilo, ne bi li žena bar malo spustila cijenu. Ništa ona, kao sažalila se, na kraju mi je rekla da moram još 50 maraka unapred za račune. Ja joj rekoh da mogu sjutra da ih nabavim a ona meni- "molim vas, ako nemate pare nemojte dolaziti." Majku ti jebem staračku! Ta garsonjera je imala onaj babski "miris", nije bilo televizije, grijanje na plin, posteljina ona stara usrana. Kozo jedna stara bezdušna. Uf, kad se sjetim. Ali, Lidija je morala da bude fina i da se snađe za 50 maraka jer joj je bio pun k* i Sarajeva, i akademije, i para, i Snežane i babe. Uglavnom, platila sam, zaključala vrata i opet se doobro isplakala da povratim snagu haha. Tako sam konačno mogla da odahnem bar za taj mjesec.
Posle nekih desetak dana pronašla sam u oglasima stan u kojem sam i dan danas. Babi ništa nisam javila, čak nisam ni tražila pare koje je realno trebala da mi vrati, uzela sam stvari i pozvala taksi po deseti put, jer opet nisu htjeli mačku da voze.. Oh Lulu..
Da konačno skratim, od kad sam se uselila ovdje na Soukbunaru, sve je konačno krenulo na bolje. Nikad bolje ljude nisam upoznala i moju najdražu gazdaricu koja mi je sarajevska majka na neki način, haha.

Eto takav je bio moj početak studiranja. Uz pomoć mog momka, mojih drugarica i kolega s akademije uspjela sam da pređem preko svega. Vjerovala sam da će sve biti dobro i da je ovo moralo da se desi kako bih i sama shvatila da zaista želim da budem ovdje uprkos svemu. Nakon mjesec dana sam dobila poruku da podignem pare sa Westerna jer ih je poslala ona ćurka. Samo se nadam da ta glupača neće i svoju rođenu ćerku nekad zajebati.

Tako se sve vratilo nekim svojim tokom, izuzev toga što je koleginicu i mene zviznuo tramvaj kad smo sjele u taksi i gurao nas nekih 15 metara haha. Nije nam ništa bilo srećom :)
Počelo je sve iz pocetka iako mi je trebalo neko vrijeme da zaboravim na taj osjećaj potpunog stranca u novoj državi. Izuzev taksista i još nekih debila, ljudi su ovdje divni. Sarajevo je divan grad. I zato pišem sve ovo, da biste vi, kojima slijedi promjena u životu, odlazak na faks, drugi grad, država ili bilo šta slično, da biste vjerovali u sebe i u sve što se okolo dešava. Sve je s razlogom. Ne dozvolite da vas nečija glupost udalji od puta kojim ste krenuli već neka to bude još jači vjetar koji će vas gurnuti da gazite stoku koja misli samo na svoje dupe.

Ua za prvu gazdaricu, ua za Snežanu, ua za taksiste, ua za babetinu i najveća ljubav za moju sadašnju gazdaricu!
To je to, idemo dalje!

P.s. Malo sam ovo na brzinu ispisala ali ne bih da udavim sa detaljima, pa ako nekoga još nešto zanima pitajte :)
Evo par fotografija iz tog perioda :)




Lee Dee 


October 16, 2016

nedelja, dan za prehladu i lupetanja

Koliko mi dan kratko traje, imam osjećaj da se probudim i da mi se već spava! Užas!
Toliko planova za ovaj vikend a na kraju opet ništa. Ubrzalo se vrijeme, to mi se nikako ne dopada. Čovjek što je stariji to više gubi vremena u prolazu, onako, a da ne zna ni gdje je otišlo. Ko je smislio da sve što je lijepo kratko traje? Nadam se da je već umro, hahah (počeli smo da učimo karate pa sam se malo opustila).

E pa zdravo svima! Ja sam Lidija ako se uopšte iko sjeća :) Toliko sam često na ovom blogu da se ni ne sjećam kad sam zadnji put pisala. Nažalost, zaista ne nalazim vremena da pišem a često mi nestane i inspiracije. Uglavnom mi se dešava nešto što ne mogu javno da dijelim, ne bi bilo u redu da je cijeli moj život ispisan na bijeloj pozadini ovog bloga (da se plaća pa ajde, ovako ne može zaista).
Nedelja je. Sedmi dan za odmor ali meni đavo ne da mira. Realno, juče sam odmarala, ne može dva dana. Uhvatila me neka prehlada pa je trenutno ovaj ekran potpuno mokar i isprskan mojim nosnim sadržajem, pa ako pogriješim koje slovo praštajte.

U nadi da će mi se tema sama otvoriti, ušla sam na svoj mali blogić koji od sinoć pokušavam da izmijenim. Nema više roze pozadine i cvjetića, sad sam u nekom ozbiljnijem raspoloženju.. ili su mi bar rekli da moram da budem da bi me neko shvatio za ozbiljno. Dobro, šalim se, ovo je sindrom nemanja teme pa se malo lupeta :)

Pročitala sam negdje davno da je potrebno da naučimo da budemo sami kako bi mogli primiti nekog u svoj život. Ima istine, zar ne? Ali me zanima kako se to uči da budeš sam. Mene od početka srednje škole prati taj neki glas da sam samotnjak. I u tome ima istine, moja soba je meni sve. Moj mir i tišina su meni sreća. I ovdje u Sarajevu (trenutno potpuno sama jer mi je Lulu u Crnoj Gori i dolazi za nekih desetak dana hihi ) sam uglavnom sama i prija mi to. Ne osjećam još uvijek neku pretjeranu želju da izađem iz svoje tišine ali opet, mene je to dosta odsjeklo od ostatka svijeta. U očima drugih sam od tada postala čudak, što mi zaista ne pričinjava neku žalost. Hoću da kažem, ja ne znam da li sam ja "naučila da budem sama" time što sam bukvalno sama po cijeli dan. Naučila sam jedino to da bez nekog vremena u tišini ne mogu da funkcionišem i da mi posle kraćeg vremena nervoza zamjenjuje pozitivnu stranu ličnosti a onda počinjem da ujedam. Možda je to čak i loše. Meni lično ne smeta ali ne znam kako to može dokazati da sam ja spremna da pustim nekoga u život, osim ako se ona rečenica ne odnosi samo na dio kad raskidam s momkom i kad se (ukoliko sam naučila da budem sama) ne osjećam kao da mi je srušen svijet već se vraćam u ono što sam gradila do tada- svoju samoću ispunjenu cijelim bićem.
Ili ne? Čini mi se da danas ništa ne kapiram. Vikend mi je toliko brzo prošao.. već sam rekla.

Nedelja je zaista loš dan za razmišljanje. Nikako ne mogu da se pridržavam jedne teme ili jednog toka misli. Moje misli zapravo ni radnim danima ne mogu da se prate. Mislila sam da samo u pubertetu ne znate gdje ćete prije ali vidim da se to nastavlja.. čak se i pogoršava.
Kupovala sam prije neki dan hemijsku u knjižari. Razmišljala sam 15 minuta koju od tri vrste sa istom cijenom da uzmem (vaga hah). Najzad sam odlučila i uputila se ka kasi. U tom trenutku shvatam da u đžepu imam oko 80 feninga (hemijska je koštala 1 marku) pa sam ispred kase rastvorila ruksak na podu i iz novčanika izvadila 10 maraka jer sam mislila da nemam ništa sitnije. Vratila sam se da uzmem još jednu hemijsku, da ne bih zbog jedne marke razbijala 10 ali sam u istom trenutku vidjela u dnu novčanika 20 feninga. Ne mogu vam opisati kolika je to zbrka bila sa jaknom, tašnom, novčanikom, kišobranom i dvije hemijske u rukama. Ostavila sam sve na podu i vratila jednu hemijsku, vratila 10 maraka i platila onu prvu sa konačno skupljenom jednom markom. Dok sam kupila stvari sa poda knjižare, prodavači su me gledali ne trepćući (peklo me koliko su buljili u mene). Najzad, uzeh sve, uzeh hemijsku i izlazim. U trenutku kad sam dohvatila vrata vratila sam se do kase u smislu- aa, kako sam glupa, ja zaboravila.. i krećem da uzmem drugu hemijsku koju sam mislila da sam kupila a zapravo sam je vratila. Troje radnika su počeli da se smiju (čini mi se zato što im je bilo simpatično a ne iz zlobe) i ja ukapiram da sam kreten i izađoh.
To nije bio jedini slučaj te vrste kad ja ne znam đe mi je glava.
Jednom prilikom sam sjedala sa drugaricama u nekom kafiću i nakon 20 minuta čekanja da nas konobar pogleda, naručile smo palačinke i mineralnu vodu. Nikada ne upotrebljavam izraz "mineralna" već kisela-obična voda. Nikad ne upotrebljavam ni "kisela" zapravo jer je nikad ni ne naručujem iz razloga što za mene ne postoji gore piće na planeti Zemlji. Uglavnom, Anja reče: "Meni palačinke i mineralna.", Ajna reče: "Meni isto." I ja bez razmišljanja kažem: "I meni isto."
Ovo je bila zapravo moja glupost jer ja nikad ne mogu da ukapiram je li mineralna voda obična ili kisela.. Mineralna nekako zvuči običnooooo :((
Kad mi je došla naruđžba htjela sam da se zadavim sa KISELOM vodom.
Tako ima tih momenata kad je moj mozak na nekom trećem mjestu, daleko od gužve, kafića, pića i svega. Jesam li pomenula da mrzim da naručujem piće? Nema mi ništa nebuloznije od toga da promijenim 3 kafića sa drugaricama i da posle jedne popijene limunade moram u drugom kafiću da naručim još jednu (ili šta god drugo bilo u pitanju) i tako redom. Ja sam inače osoba koje može da živi bez tečnosti koliko hoće i zaista ne smatram za obavezno da moram da pijem 6 stvari u jednom danu u razmaku od 15 minuta. Možda je to jedan od razloga zašto ja ne izlazim u grad :)

Dobro, zaustaviću se ovdje pa ću, nadam se, ubrzo ponovo pisati ali, nadam se, sa nekom određenom temom na umu. Sajt je u izradi pa je malo praznjikav ali trenutno mi to odgovara :)

Ukoliko neko ima neku zanimljivu temu koju bih mogla da provučem kroz blog, neka javi !

Lee Dee

July 16, 2016

Svi smo žrtve danas

Sva priča o životu za vrijeme prvog i drugog svjetskog rata mi je oduvijek zvučala kao neka legenda, mit ili šta već. Nikad nisam ni mislila na to kao nešto što se zaista desilo.. jer je užasno. Trudila sam se da , ako to već nisam doživjela, da me onda ni ne zanima. Prošlost je u pitanju, koja nije uticala na mene, meni se ništa nije desilo i mene to ne zanima. Moja porodica je tu, svi smo na okupu, ništa nam nije. Nikad me nije zanimalo. Nikad mi nije ni bilo jasno zašto se to uči u školama, samo da bi djeci stvaralo neku mržnju. Zašto mi moramo da znamo zbog čega su se ljudi ubijali prije par stotina godina ? Zašto to mora da se širi i dalje i da se ne zaboravlja?

March 12, 2016

ali neka.. ja sam srecna :)

Ponekad kad se osjetim lose, kad me zahvati onaj momenat kad ne volim nista na sebi ni u sebi (svi valjda imamo te momente haha), cesto citam komentare na youtube-u koje svakodnevno dobijam. Nevjerovatno je koliko je lijepo znati da neko u tebi vidi nesto sto nisi ni znao da imas. Mozda je to jedan komentar koji neko napise medju hiljadama ostalih po youtube-u koje pise svaki dan, ali zaista uspjeva popraviti dan. Nekako, nakon toga pozelim da odmah snimim jos nesto, da nekome uljepsam dan pa da i meni neko uljepsa dan obicnim komentarom (dan, dan, dan). Zaista je cudno koliko je nekad potrebna podrska da bih se vratila u normalu.

Zaista, odjednom se sve zavrti i nikako da stane do odredjenih godina. Trenutno se vrtim i dobro je, mada ponekad dodje i ta mucnina nakon prebrzog vrcenja, zar ne? Onda zelim samo da stanem, iskocim, zaustavim se, udaljim. Nasla sam tu neku nepresusnu nadu u muzici i glumi, u bojanju svijeta novim izmisljenim bojama, u vjerovanju u sjutra, u poneku lijepu rijec s vremena na vrijeme koja ponekad moze da izbrise i neku bezveznu radnju.. Zaista mi nekad fali zagrljaj. A ljudi koji vjeruju u ono sto radim i sta zelim da prosirim iz svoje sobe, iz gitare (koju uporno pokusavam savladati do te mjere da zaista nekad sama nastupim, uzivo.. pred ljudima a ne kamerom), iz svojih prica ovdje.. iz sebe.. zaista i virtuelno nekad znaju tako lijepo da zagrle da je to cudo.

Zivot je krenuo nekim cudnim tokom. Ne mislim nista negativno, zapravo sasvim pozitivno cudno. Ali nekako previse brzo. Zar je pravilo u ovom zivotu da sve sto je lijepo kratko traje? Ja sam mislila da je ta recenica nesto najgluplje sto sam cula (sve dok nisam provalila da sam ja sama glupa hahah). Ispostavilo se da je tacno. Ima tu i dobrih i losih stvari podjednako. Nije sve u cvijecu iako je proljece, moje omiljeno godisnje doba.

Mijesaju mi se misli.. toliko toga zelim napisati i ispricati ali se bojim da ne lutam previse jer sam htjela ovaj post posvetiti upravo onim ljudima koji mi daju nadu da cu zaista ostvariti sve sto sam zamislila. Tako je cudan osjecaj kad znam da sam totalni zenski idiot koji se odjednom poceo snimati u sobi i objavljivati muzicke obrade na tako velikom internetskom kanalu kao sto je YOUTUBE. To je zaista smijesno kad tako sagledam. Ko moze ocekivati u tom brdu svakakvih mogucih i nemogucih stvari da ce neko bas mene naci i pratiti.. Uf, Boze, znam, smaram sa konstantnim ponavljanjem ovih svojim prostoprosirenih recenica ali zar nije sve u zelji, nadi, volji i pravo jakom htijenju?

Sve sto zelim da kazem je zapravo, da nismo svjesni koliko lako mozemo kontrolisati zivot ukoliko zaista povjerujemo da je ono sto radimo dobro i vrijedno truda.
Neko je jednom prokomentarisao da cu se stidjeti ovog bloga za koju godinu.. ja necu, a ti tvog komentara mozda i hoces.

Znam ja da se neko smije dok ja placem (kao sto neko place dok se ja smijem mozda), ali to je samo ljudska nemocnost i nesigurnost da se pokrene i napravi ono sto u glavi non stop samo zamislja. Zato cesto svojim prijateljima govorim da prate svoje zelje, snove, osjecanja.. sigurna sam, i ako nisam u pravu spalite me haha, da ce nas to odvesti na neki sareni put, pun krivina i uzbrdica, ali sa tako slatkim krajem da ce se sigurno sve to isplatiti.

Toliko sam nekad srecna sto imam jako lijep zivot. Sto sam slobodna da radim, govorim, pisem, ucim sve sto volim i zelim. Sto sve to sto ja mislim da je bezveze, neko potvrdjuje, podrzava.. Ko smo mi u ovom svijetu Boze, stalno se pitam.. ali taj odgovor nije ni bitan. Samo cu "stati, visoko dignuti ruke i pjevati nasu pjesmu".. UF.. ja sam luda.

Eto ne znam.. zaista ne znam zasto je noc ovako napadna pa da mi glavu otvara i tjera me da i ja drugima glave otvaram haha, ali neka.. ja sam srecna :)

Lee Dee

March 1, 2016

malo BiH, malo CG

Koliko vrijeme brzo prolazi.. mrzim te rijeci koje dodatno ubijaju u pojam ali to je zaista tako. Sto je ljepse i bolje, to je krace. Ponekad me zaista uhvati neka panika sto se tice tog vremena.. tih trenutaka, sati, dana koje nisam ni za sta iskoristila. Mada, sad sam sigurna da vrijeme koristim kvalitetno od kad studiram glumu.

Svratih malo do moje Crne Gore, da se prisjetim onih slobodnih dana kad smo se igrali zmurke, donja ulica protiv gornje (magistrala nas je dijelila). Sjecam se, jednom sam trcala da se otkrijem i da "zapljunem" sve nas ali kako sam skocila s neke ostre ograde, sorts mi se zakacio i skroz iscijepao pa sam trcala kuci placuci haha. Jednom je brat prilikom skrivanja otkinuo tablice sa nekog auta. Narednih par mjeseci sam mu prijetila da cu reci tati i mami ako ne uradi ono sto zelim (jadan, morao je da trci do prodavnice 5 puta dnevno haha). Kako su nam dobre igrice bile i sad bi' ih igrala da oce iko drugi hahah
Nego, nije mi ovo bio cilj vecerasnjeg pisanja :)

Zapravo, ni nemam cilj. Htjedoh reci kako mi je brzo proslo ovih 9 dana odmora pred drugi semestar. Sjutra ujutro krecem nazad za Sarajevo.

Uglavnom, kad god dodjem uvijek me spopadnu s pitanjima kako sam se snasla, kako mi je u Sarajevu, jesam li zadovoljna akademijom, stanom, ljudima i uopste Sarajevom? Najlakse mi je odgovoriti sa- sve mi je super! Da ne smaram ni sebe a ni onog ko me slusa. Ali vidim da odavno nisam pisala neki post pa cu sad odvojiti malo vremena za to jer ko zna kad cu ga imati opet :)

Post Ads (Documentation Required)

Author Info (Documentation Required)